Nešto iz arhive

U vremenu kada je putovanje biciklama postalo vrlo rasprostranjeno odlučio sam da se podsetim svog putovanja sada već davne 1989. godine. Uspeo sam da pronadjem negde medju silnim papirima zaturen dnevnik sa ovog putovanja koji ovde prenosim kako bi svi zainteresovani mogli da pročitaju moju avanturu. Tek da se zna :-). Na moju žalost tada nije bilo GPS-a, digitalnih fotoaparata i druge savremene tehnologije 21. veka, i moje neiskustvo je doprinelo da osim uspomena i pisanog dnevnika ne postoji drugi trag o ovom trinaestodnevnom putovanju.

Evo kako je to bilo:

Petak 30. jun 1989. godine : sve je spremno za polazak. Oprema – šator, vreća za spavanje, dušek i ostale stvari su teške 18 kg. Nadam se da neće biti pretežak teret na putu. U pripremnom periodu sam prevezao preko 6.000 km. Stanje na mom tekućem računu (budžet za ovo putovanje) je 3.869.830 dinara (1 DEM = 7479 dinara), što znači 517 DEM.

Subota 01. jul 1989. : polazak po planu u 05.55 časova. Pravo letnje vreme, bez vetra. Planirana etapa do Osijeka gde planiram stići do 12 časova. Nisam vozio sa teretom do sada, malo mi je neobično ali sve ide po planu. U Batinu stižem u 09.30 časova. Pauza za doručak na lokalnoj pijaci gde pronalazim zgodno mesto na jednoj tezgi. Posle nekog vremena prilazi mi patrola milicije koja me legitimiše. Proveravaju mi podatke, ispituju me kuda ću, šta nosim sa sobom, kakve boje mi je šator, bicikl (kao da ne vidi? bicikl mu pred nosom, ja kažem bele, on će na to bijele). Po obavljenom poslu im saopštaam da smo kolege, da ja radim u Subotici i da razumem njihov rutinski postupak. Nastavljam dalje u 10 časova.

Prelazim most na Dunavu, nakon prelaska prve poteškoće na usponu kod Batine. Uf kako će da bude na težim uzbrdicama kada je ovde ovako naporno? Nekako uspevam da savladam ovaj uspon i nastavljam dalje u pravcu Osijeka gde stižem u 11.40 časova. Na obali Drave pronalazim mesto za postavljanje šatora. To je nekakav divlji kamp, ima mnogo šatora, pretežno su to Poljaci. Nema wc-a, nema tuševa, samo velika travnata površina. U blizini je plaža na obali Drave. Popodne provodim u obilasku centra grada, kupovini neophodnih stvari za sutrašnji dan i šetnji  obalom reke. U večernjim satima stiže jedan biciklista iz Engleske. Legao sam da spavam u 22 časa.

Prešao 134 km, vozio 4 sata i 40 minuta, potrošio 93.100 dinara.

Nedelja 2. jul 1989. : ustajanje u 5.30 časova, doručak, pakovanje stvari i priprema za nastavak putovanja. Polazim u 06.45 časova. I dalje je sunčano, toplo, bez vetra. Krećem ka Slavojnskoj Požegi. Slab saobraćaj na putu. Napuštam ravnicu i ulazim u predeo slavonskih planina. Nastaju nove poteškoće na usponima, Uporan sam, savladam svaku uzbrdicu, na nizbrdicama jurim preko 60 km/h. Zastajem u Slavonskoj Požegi. Ogladneo sam, Nalazim zgodno mestu u parku koji se nalzi preko puta fabrike „Zvečevo“. Društvo mi prave dvojica dečaka kojima je moje putovanje biciklom privuklo pažnju. Nakon odmora nastavljam dalje. Planiram da vozim do Novske gde bi trebao da se smestim u auto kampu. No auto kampa nema, tj ima ga samo na auto karti. Raspitujem se i dobijam odgovor da je auto kamp trebao biti  tamo gde je petlja za auto put. Ništa. Nastavljam dalje, nedelja je, svakako nemam ništa pametno da radim. Skretanje za Zelinu sam naravno omašio i stigao do Zagreba. Na ulasku u grad zatičem patrolu saobraćajne milicije. Raspitujem se za neki povoljan smeštaj. Upućuju me u omladinski hostel. Na moju žalost mesta nema ni za lek. Šta ću, odlučujem da prenoćim u šatoru na nekom zgodnom mestu. U selu Ivanja Reka nalazim zgodno mesto u kukuruzima gde podižem šator i u 22 časa ležem da spavam.

Danas prevezao 306 km za 13 h i 30 minuta, potrošio 6.500 dinara.

Ponedeljak 3. jul 1989. : vrlo rano sam se probudio, spremio stvari i isplanirao sledeću etapu. Krenuću ka Varaždinu. Na mnogim mestima se vrše popravke kolovoza koji je u lošem stanju. Odlučio sam da vozim sporije nakon jučerašnje duge i naporne etape. Nema većih uspona ali je stalno valovit teren. Po lepoti predela do sada najlepši deo. Teško se sporazumevam sa ljudima, govore čakavskim dijalektom. U Novom Marofu zastajem ispred prodavnice da nešto pojedem. Povremeno me levo koleno boli ali nije ništa strašno. Stižem u Varaždin, kratko zastajem kod auto kampa ali odlučujem da se ne zadržavam ovde nego da nastavim do Ptuja koji nije daleko i koji takodje ima auto kamp. Ponovo se zaustavljam u Ormožu, to je prvo mesto u Sloveniji. Kupujem keks u prodavnici. Nastavljam dalje, kada sam pojeo keks shvatam da sam negde usput izgubio rukavice. Stavio sam ih na paktreger i one su usput spale. Vraćam se, nalazim samo jednu. Ništa, voziću bez rukavica. Stižem u Ptuj u 13.15 časova. Podižem novac u banci, kupujem hranu i odlazim do kampa. Konačno tuš, nisam se tuširao otkako sam pošao na put. U auto kampu postoji bazen sa termalnom vodom, ima mnogo gostiju. Stiže još jedan biciklista, ovaj je iz Holandije, razmenjujemo adrese i iskustva. Oko 18 časova počinje jaka kiša koja ne prestaje pa odlazim na spavanje.

Danas prevezao 121 km za 6 sati vožnje, potrošio 121.490 dinara.

Utorak 4. jul 1989. : Kiša je padala cele noći, u kampu je prava poplava. Šator sam postavio na dobrom mestu pa nije ugrožen vodom, ali mnogi su tokom noći pomerrali svoje šatore jer su bili poplavljeni. Jedino mi je bicikl pokisao. Moraću da kupim nešto da ga podmažem. Nakon što je kiša prestala da pada, plaćam smeštaj i krećem. Već na izlasku iz kampa vidim da je put zatvoren za saobraćaj. Nije mi baš najjasnije šta se dešava. Uspevam da saznam da su zbog jake kiše putevi poplavljeni i da je kretanje nemoguće. Upućuju me na put ka Rogatecu. U prvom selu je voda dostizala visinu saobraćajnih znakova, nastavljam šumskim putem, strmo uzbrdo. Ne znam tačno ni gde se nalazim, na putu naravno nigde nikoga. Uzbdica nije naivna, nekako uspevam da se dokopam prevoja, no puca mi torba od silnog truckanja po lošem putu. Iz patika koje su u torbi izvlačim petrle i njima privezujem torbu za paktreger. Sad mogu bezbedno da nastavim dalje. Ubrzo nailazim na asfalt i prve ljude. Stižem u Rogatec. Orijentišem se na karti i nastavljam preko Rogaške Slatine do Bistrice ob Sotli gde pravim odmor. Sledi dug i vrlo strm uspon. Čak se i automobili „preznojavaju“. I ovde se vide posledice poplava ali su putevi prohodni. Stižem u Čatež, pronalazim auto kamp.Danas je državni praznik, Dan borca, prodavnice ne rade. do sutra ne mogu da rešim problem pokidane torbe i podmazivanja bicikla. U večernjim satima ponovo počinje kiša.  Šta ću, odlazim na spavanje.

Današnja etapa je bila duga 107 km, prešao sam je za 6 sati vožnje, potrošio sam 51.000 dinara.

Sreda 5. jul 1989. : Kiša je padala cele noći, kamp je pod vodom, sreća da moj šator ne propušta. Čekam da kiša stane. Odlazim do Brežica gde kupujem iglu i konac i WD-40. Šijem pokidanu torbu i čistim bicikl. u 11.20 časova sam spreman za nastavak putovanja. Vozim u pravcu Novog Mesta. Usput su vidljive posledice jakih kiša, sve je pod vodom. Oblačno je. U Ivančnoj Gorici zastajem da kupim hranu i jedem. Raspitujem se u putevima, Upućuju me u pravcu Višnje gore gde ima auto kamp, deo puta nije asfaltiran. U Višnja goru stižem u 16.45 časova, smeštam se u malom ali komfornom kampu koji je u sklopu jedne kafane. Odmah plaćam račun za smeštaj, ujutro mogu nastaviti put kad poželim. Do odlaska na spavanje vreme provodim u šetnji kroz ovo selo. Pomalo sam umoran, ranije sam legao da spavam.

Danas prevezao 99 km za 4 sata i 35 minuta, potrošio 232.500 dinara.

Četvrtak 6. jul 1989. : kao i svako jutro budim se vrlo rano, već u 5 sati. Napolju je prohladno, duva vezar, ne izlazim iz šatora do 7 sati. Pakujem se i u 7.45 časova krećem dalje. Odmah po izlasku iz sela slede dva teška uspona, deo puta nije asfaltiran. Magla smanjuje vidljivost pa je potreban oprez na nizbrdici jer vozim dosta brzo. Izlazim na asfaltni put za Ljubljanu. Do Ljubljane je lako jer je celo vreme nizbrdica. Malo lutam po glavnom gradu Slovenije, imam vremena, ne moram da žurim. Nastavljam putem ka Postojni. Kod Vrhnike još dva teška uspona ali sada ih već savladavam mnogo lakše. Izgleda da sam se navikao na ovaj profil terena. Na nizbrdicama vozim i preko 70 km/h. Stižem u Postojnu. Podižem pare u banci i odlazim u kamp. Smeštam se u mapu Pivka jama, ima mnogo gostiju. Na moju nesreću prodavnice u kampu rade dvokratno tako da se vraćam u Postojnu u nabavku. Prvi put sam poslao razglednice na kućnu adresu.

Današnja etapa je duga 88 km, prevezao sam je za 4 sata i 20 minuta. Potrošio sam 103.530 dinara.

Petak 7. jul 1989. : ponovo sam se rano probudio, osušio veš, spremio šator. Polazim u 10 sati. Nisam ni siguran na koju ću stranu. Posle 40 predjenih kilometara nailazim na auto kamp u Kozinama, Svidja mi se ovde, ostaću. U banci unovčavam jedan ček, bankarka me pita da li ću u Trst? Mislim da sam jedini putnik u Kozinama koji ne ide preko u Trst. Šta ću, ni pasoš nisam poneo. U popodnevnim satima bez prtljaga vozim se do Kopera, do obale Jadranskog mora. Širok asfaltni put mi pruža priliku da vozim jako brzo, preko 90 km/h, dao sam gas do daske (mladost ludost!). Malo brinem kako će sve ovo biti u povratku kada budem vozio uzbrdo. U Koperu se ne zadržavam mnogo jer ubrzo počinje kiša pa sam zabrinut za stvari u kampu a i šta da radim po kiši. Vraćam se do Kozina, uspon mi nije teško pao. U Kozinama sunce sija, kiše nije ni bilo, moj strah je bio neopravdan.

Danas sam ukupno prevezao 96 km za 3 sata i 55 minuta. Potrošio sam 145.130 dinara.

Subota 8. jul 1989. : prvi put sam loše spavao, ne znam razlog. Nadam se samo da to neće imati neke posledice. U 8 sati polazim dalje. Vreme je lepo, sunčano. Vozim u pravcu Rijeke. Većim delom puta je nizbrdica, vikend je, saobraćaj je gust. Kolone turista hrle ka morskoj obali. Osećam se sjajno medju njima. Mnogi mi otpozdravljaju iz automobila, kada zastanu u gužvi ja ih sustižem i uzvraćam pozdrave. U Rijeci zastajem da kupim razglednice i da uživam u pogledu na more. Napolju je veoma toplo. Posle Rijeke prvi neplanirani zastoj, Nešto je blokiralo u zadnjem točku. Biće da su ležajevi. Nigde hladovine, podne je tek prošlo za koji minut, osećam se kao da sam u Africi. Na žarkom suncu vršim popravku. Brzo sam otklonio kvar i nastavljam dalje u potrazi za kampom gde bi se smestio. Crikvenica, Kraljevica, Novi Vinodolski. Tu nalazim auto kamp. Prilično je popunjen. Ljhubazna tetka na recepciji mi kaže da sam jedini gost iz naše zemlje. Smeštam se i odmah sam u centru interesovanja gostima kampa. Prednjači jedna blegijska porodica. Oduševljeni su koliko sam već prevezao kilometara, mogao sam celu Belgiju da obidjem. Ubedjuju me da sutra ostanem u kampu. Ja ipak planiram sutrašnju etapu.

Današnja etapa je bila duga 111 km i prevezao sam je za 5 sati. Potrošio sam 154.900 dinara.

Nedelja 9. jul 1989. : Uobičajeno jutro, ustajanje, spremanje stvari, plaćanje računa na recepciji. Polazak u 08.15, mnogi spavaju pa uspevam da zbrišem. jadranskom magistralom vozim do Senja. Od Senja dug uspon preko Velebita. Preko 15 km voznje. Na 13-om km kratka pauza, ima česma sa vodom za osveženje. Konačno sam na prevoju. Parking pun automobila, umorili se i oni pa se sad u obližnjoj kafani osežavaju. Kolena mi se tresu od napora. Krećem nizbrdo, jurim ponovo preko 70 km/h. Stajem u Otočcu u parku da ručam. Jedan stariji čovek me ispituje odakle sam, kuda sam vozio. Prosto ne veruje da sam biciklom došao od Senja dovde. Nastavljam ka Plitvičkim jezerima. Naporna deonica, duva jak vetar u lice, saobraćaj je redak, nigde nikoga, pustoš. U toj monotoniji izgleda da sam omašio skretanje ka Plitvicama. Stižem u kamp „Borje“ u Vrelu. Šta je tu je. Neodlučan sam po pitanju kuda sutra dalje. Oslobadjam se viška prtljaga. Pomalo sam neraspoložen, verovatno uticaj vrućeg vetra?

Danas prevezao 110 km za 5 h i 25 minuta i pri tom potrošio 103.900 dinara.

Ponedeljak 10. jul 1989. : Budim se neraspoložen, još uvek ne znam ka koju ću stranu, da li prema Bihaću ili prema moru. Posle kraćeg premišljanja ipak odlučujem da idem za Bihać. Ako se do sutra predomislim još uvek mogu da promenim odluku. Do Bihaća nema mnogo, stižem za manje od 2 i po sata. Nekako pronalazim auto kamp. Nakon smeštaja odlazim do grada. Javljam se prvi put telefonom kući. Popodne provodim u gradu. Vraćam se u kamp gde srećem jednu belgijsku porodicu koju sam sreo u Kozinama. Izgleda da i oni krstare Jugoslavijom ali automobilom.

Današnja etapa je bila duga 57 km, prevezao sam je za 2 sata i 25 minuta. Potrošio 147.370 dinara.

Utorak 11. jul 1989. : Definitivno sam odustao od nastavka putovanja prema Zadru. Krećem ka Banja Luci. U blizini je auto kamp u Laktašima gde sam nekada boravio. Etapa je duga ali laka, nema uzbrdica. Slabo jedem, malo me koleno boli, hvata me kriza pre Banja Luke. Ipak stižem u auto kamp bez većih zastoja i problema. Počinje kiša koja na sreću ne pada dugo. Odmaram u kampu, u mislima analiziram dosadašnji učinak.

Danas prevezao 163 km za 6 sati i 10 minuta. Potrošio sam 164.220 dinara.

Sreda 12. jul 1989. : ustajem u 6.30 časova. Neobično, obično se budim mnogo ranije. Malo se zadržavam na recepciji u razgovoru sa recepcionarkama. Oblačno je, idealno za vožnju. Ravničarska etapa uz Savu. Prelazim skelom sa bosanske na hrvatsku obalu izmadju sela Kobaš. U Radovljanima pauza isped seoske prodavnice, prodavačica oduševljena mojim doživljajima na trenutak zaključava radnju i pridružuje mi je na klupi gde sam jeo. Pričam joj svoje doživljaje. Kod Slavonskog Broda ponovo prelazim na bosansku stranu, malo lutam u traženju puta. Stižem u Kopanicu gde auto kamp ne radi pa nastavljam ka Osijeku. Stižem u 17.35 časova i ponovo sam na mestu gde sam bio prvog dana svog putovanja. Častim sebe velikom čokoladom sa lešnicima, para imam dovoljno a sutra sam već kući. Čekam samo da prodje i ovaj dan.

Današnja etapa je bila duga 192 km, prevezao sam je za 8 sati i 5 minuta. Potrošio sam 184.500 dinara.

Četvrtak 13. jul 1989. : rano se budim, odmah se spremam na put. Oblačno je, mogla bi kiša da padne. Vozim dosta brzo, u Somboru zastajem samo na kratko. Pauzu pravim u Aleksa Šantiću, ogladneo sam. Još malo je ostalo do kuće.

Vozim dobro poznatim putem, kući stižem tačno na ručak. Posle predjenih 1716 km stekao sam neko novo iskustvo koje će mi nadam se biti od koristi kada budem ponovo planirao ovakvo putovanje.

Današnja etapa je duga 132 km, prešao sam je za 4 sata i 50 minuta, potrošio sam 18.200 dinara.

Za 13 dana sam ukupno prevezao 1716 km za 74 sata i 55 minuta vožnje, potrošio 1.525.890 dinara.

Eto tako je to bilo davne 1989. godine.