Pitaju me juče tokom pešačenja kako ja odaberem destinaciju na koju ćemo otići? Kako nastaje plan za jednu godinu? Brzinski odgovor glasi: uslovi su godišnje doba, težina staze, udaljenost od Subotice, lokacija na kojoj sam bio ili nisam bio. Jednostavno ili prosto kao zrno pasulja. Slikovito zašto je juče izbor bio baš Lajkovac i Lazarevac? Dakle godišnje doba, zima, po meteorolozima i onima koji znaju bolje od meteorologa ovo je trebala biti nikada hladnija zima sa nikada više snega. Hm, nije bilo baš tako ali ajde, to je bio jedan od razloga za ovaj izbor staze, ja sam mlad i naivan, pa kao verujem medijima više nego svojim očima. Brdski teren pogodan za hodanje čak i ako je loše vreme. Nema jakih i dugih uspona i silaženja, samim tim i tehnički deo staze je pogodan za sve kategorije učesnika. Težina staza, po brdima ne može biti mnogo teško kao na primer na Rtnju, dakle idealno za sve nas posle prazničnih prejedanja. Udaljenost od Subotice, tričavih tri sata vožnje busom, uglavnom autoputem, dakle čak i da zaveje put je prohodan. A i da zaveje ima ko da dođe da nas spašava. Da li sam ja bio tamo, na toj stazi? Nisam, pa gde ćeš boljeg izazova. Jer hodati nepoznatom stazom makar to bilo i po brdima je izazov, pogotovo kada za tobom hoda skoro 50 duša željnih avanture i upoznavanje novih predela. Eto, kažem ja, prosto k’o pasulj.
Dakle nakon tri sata vožnje autobusom stigosmo u Lajkovac. Iskrcavamo se kod željezničke stanice, parking je veliki i pogodan za parkiranje većih vozila. Trek koji sam preuzeo pokazuje da je početak staze od zgrade stanice. Odmah uočavam da markacija nema ali naravno da ne brinem, snalazimo se mi svakako. Prelazimo preko pruge tamo gde nam trek pokazuje da treba (a ne treba nikako tamo jer se prelazi preko više koloseka pruge) nastavljamo ulicom koja već od početka više podseća na autootpad, deponiju, šta god samo ne na uređenu stazu. Količine smeća su sve veće, prolazak je sve neprijatniji, psujem u sebi sve po spisku što li sam pošao odavde ali šta je tu je. Uglavnom tih 2 i po kilometra je za zaborav i sramotu svih nas.
Posle 2600 metara staza skreće ka mostu preko Kolubare, pojavljuju se prve markacije. Kod mosta par automobila, pecaroši na reci, prelazimo most koji podseća na onaj iz filma Ko to tamo peva, jeste da je metalni ali su daske trule, tu i tamo poneka već nedostaje, utisak da će pod velikom grupom sve da propadne, ipak utisak vara, prelazi se preko mosta bez poteškoća, naravno uz oprez da se ne stane baš tamo gde su daske polomljene ili trule. Hodamo još malo pored puta, uočavam jednu ulicu koja po mapi izlazi na trek pa malo skraćujem petlju, napuštamo konačno i asfalt i ulazimo u brdsko-šumski predeo brda Vrače. Ko na brdo, ak’ i malo, stoji više vidi no onaj pod brdom, pokazuje se to i ovde, lep pogled na Lajkovac sa samo malo veće nadmorske visine od one na kojoj smo bili do pre desetak minuta. Još malo uspona i eto nas na platou gde se nalazi spomenik Dimitriju Tucoviću.
Nakon predaha kraj spomenika spuštamo se šumskom stazom do livade koja se spušta sve do manastira sv. Georgija. Nismo se mnogo zadržavali, planirana staza je dosta duga a vremena nemamo previše. Pred nama je sledeće brdo, brdo Čovka na čijem vrhu je spomenik u čast Kolubarske bitke. Staza je sveže markirana i prohodna. Na vrhu pravimo zajedničku fotku. Napuštamo lajkovačku opštinu i prelazimo u lazarevačku, na staze lazarevačkih planinara.
Markcije nas vode Lekovitim vodama Čibutkovice. Na jednom izvoru ljudi toče vodu u balone. Staza je zanimljiva, celo vreme se ide pored potoka (rečice), markacije su jasne i bez problema pratimo stazu do asfaltnog puta. Koritom potoka dolazimo do šumskog puta, u mapi piše da je to staza Izvor Bele vode, po mapi markirana, u praksi bez oznaka sve do jednog dela odakle ima markacija na sve strane pa je malo nejasno koja kuda vodi. Uz manje nedoumice pronalazimo stazu koja nas vodi ka selu Stubica. U selu je česma i mapa markiranih staza koja opet ne oslikava stanje na terenu, bar ne ono što smo zapazili dok smo hodali od Čovke do Stubice.
Završnica je već monotonija, hodanje asfaltnim putem uz pitanja zašto bus nije mogao doći po nas, koliko još ima do kraja, kada krećemo kući, kakav nam je plan do polaska i slično. A sve to je pisalo u najavi samo ko će sve to da čita 😀
Opšti utisak na kraju, staza zanimljiva, ono đubre na početku jako kvari utisak. Vremenski uslovi odlični, ne bih mario da ovako bude i u martu, maju, što se mene tiče može i cele godine. Ne volem vrućinu. Ekipa snažna, istrajna, svašta trpe, a sada znaju da mogu i preko 20 kilometara preći kao od šale. Petru i Ervinu hvala na pomoći u vođenju i čuvanju grupe na začelju.
Petar Kozma je i ovaj put napravio video zapis sa ovog putovanja i pešačenja:
