Zoran Vukmanov, rođ. 22.10.1966. godine u Subotici.
Moje prve avanture inspirisane su događajem sa graničnog prelaza Šopron na austrijsko-mađarskoj granici davne 1980 godine kada sam video trojicu biciklista na putu po Evropi. Od toga dana pa nadalje moja omiljena literatura postaje auto-atlas Jugoslavije. Započinjem svoje prvo planiranje putovanja, biciklom po Vojvodini. Imao sam svega 14 godina i naravno da za taj poduhvat nisam dobio dozvolu svojih roditelja. Ništa čudno, posebno ako se zna da su mi roditelji bili zaposleni u policiji (tada miliciji).
Ostvarenje svog dečačkog sna došlo je na red devet godina kasnije. 1. jula 1989. godine u 5.55 h krenuo sam od kuće sa namerom da biciklom obiđem tadašnju nam zemlju, SFR Jugoslaviju ili bar jedan njen deo. Avantura je trajala umesto 20 dana svega 13 dana, ipak i u tih 13 dana sam u prevezenih 1920 km ostvario neke svoje snove, uvideo svoje greške i neznanje (lepše bi bilo reći neiskustvo). Put od Palića preko Subotice, Sombora, Osijeka, Našica, Novske, Zagreba, Varaždina, Ptuja, Novog Mesta, Ljubljane, Kopera, Rijeke i Opatije, Senja, Otočca, Bihaća, Banja Luke, Bosanskog i Slavonskog Broda pa nazad preko Osijeka do kuće bio je avantura mog života. Nažalost dešavanja u bivšoj Jugoslaviji uticala su na dalja dešavanja kada su moje želje u pitanju.
Posle godinu dana pauze zbog povrede kolena 1991. godine sam nastavio sa pripremama i željom da obiđem istočni deo Jugoslavije koja se polako raspadala, vožnja prema Zlatiboru prekinuta je već u Novom Sadu i sutradan sam sa gorčinom u sebi shvatio da vremena više nisu pogodna za avanture ovog tipa. Zveket oružja, podele po nacionalnoj i verskoj pripadnosti, nesigurnost, sve to uticalo je da odustanem od putovanja. Na sve to već sledeće godine stigle su „nepravedne i ničim izazvane“ sankcije koje su samo dotukle moj san o nekom putovanju biciklom do Amsterdama što je trebao biti šlag na tortu posle sticanja biciklistčkog iskustva vožnjama po domovini.
Razočaran u sve prodao sam svoj bicikl i zarekao se da ga više nikada neću voziti. Na nagovor bratovog školskog druga sledeće godine, dakle 1993. u vreme najveće inflacije, krenuo sam put Fruške gore na svoje prvo učešće na Fruškogorskom planinarskom maratonu ne sluteći da će to u narednom periodu biti moja nova preokupacija. Mada moja prva iskustva vezana za planinarenje potiču iz davne 1980. godine kada sam bio na oporavku u Kranjskoj gori gde sam imao svoj prvi susret sa crveno belim planinarskim oznakama, za početak planinarskog života smatram svoje prvo učešće na najmasovnijoj planinarskoj manifestaciji u ovom delu Evrope.
Od te 1993. godine sam redovan učesnik Fruškogorskog planinarskog maratona i to uglavnom na stazama velikog istočnog maratona od 82 km. Sredinom devedestih sa Odredom izviđača iz Subotice bio sam na Durmitoru i polako ali sigurno sve više sam ulazio u planinarske vode.
S obzirom da sam u horoskopu vaga ne čudi što sam se dugo premišljao da li da postanem zvanično planinar, da li da se učlanim u neki od planinarskih klubova ili ne. Nakon deset godina premišljanja početkom 2003. godine postajem član Željezničkog Planinarskog kluba Spartak Subotica. Iste godine učesnik sam pohoda Beograd – Kopaonik gde sam u deset dana pešačenja prešao preko 300 km u društvu dvadesetak planinara iz cele Srbije i stekao nova iskustva i poznanstva. Već 2004. godine bio sam na kratko na funkciji potpredsednika kluba. U jesen iste godine po prvi put sam bio u ulozi organizatora jedne akcije, na nagovor mlađeg dela članstva kluba preuzeo sam na sebe organizovanje odlaska u Makedoniju na uspon na Korab, najviši vrh Severne Makedonije. Od 2006. do 2009. bio na funkciji sekretara kluba a počeo sam intenzivnije da organizujem planinarske i pešačke akcije. 2007. godine sam kupio svoj prvi GPS uređaj (Garmin Legend) i od onda počinje moje ozbiljnije bavljenje navigacijom i planiranjem novih akcija pomoću novih tehnologija. Na mestu potpredsednika planinarskog kluba sam od 2010 do 2011. kada prestaje moja aktivnost kao funkcionera bar što se kluba tiče.
Član Načelništva Planinarskog saveza Srbije bio sam od 2008. do 2012. godine, kada sam podneo ostavku iz privatnih razloga.
Bio sam i predsednik komisije za planinarstvo Planinarsko-smučarskog saveza Vojvodine u dva mandata. (od 2006-2009 i od 2010 do 2013) kada isto podnosim ostavku i ustupam mesto drugima.
Idejni sam tvorac, osnivač i prvi direktor Vojvođanske treking lige od periodu od 2012. do 2015. godine.
Bio sam počasni vodič mbr. 338 Službe vodiča PSS-a od decembra 2008 do decembra 2014. godine kada sam napustio vodičku službu.
Od strane PSS-a bio sam određen za kordinatora Evropskog pešačkog puta E 7 na teritoriji severne i zapadne Bačke. Deonicu u zapadnom delu Bačke dogovorom prepustio sam somborskim planinarima. Deonicu kroz severnu Bačku sam prešao u više navrata, nažalost iz meni nepoznatih razloga savez nije aktivnije radio na markiranju tih staza pa je sve ostalo samo na priči. Markirana je bila deonica od centra Palića do graničnog prelaza Bački Vinogradi, bila je čak dogovorena i zajednička akcija sa mađarskim planinarima (bolje rečeno ljubiteljima prirode) no iz nekih razloga sve je zaustavljeno. Ja sam te godine napustio PSS i time je moja aktivnost na ovom poslu prestala.
Od 2010. godine aktivan na pešačko-planinarskim treking turama u Mađarskoj. Postajem i član njihovog saveza 2014. godine. Kola Vojvođanske treking lige redovno se objavljuju u kalendaru mađarskog saveza i gotovo svako kolo imalo je ponekog učesnika iz Mađarske.
2017. zvanično prestajem da budem član planinarskog kluba i ujedno planinarskog saveza i počinjem sa realizacijom svoje ideje osnivanja udruženja ljubitelja prirode. Zvanično osnivanje udruženja bilo je 18. januara 2018. godine kada sam sa još sedmoro članova osnovao udruženje Poželi želju koje je registrovano u APR-u.
Sve do današnjih dana nastavljam sa aktivnostima u oblasti zaštite životne sredine, popularizacije prirode, aktivnog boravka u prirodi i zdravog načina života.
Popeo se na najviše vrhove brojnih planina u Srbiji, nikada nisam težio nekim visinama, uvek mi je prvenstveni cilj bio uživanje, upoznavanje novih predela a s obzirom da sam najčešće bio u ulozi vodiča mogu reći da je zadovoljstvo i osmeh na licima učesnika nakon završetka akcije možda i najveća nagrada koju sam dobio svih ovih godina.
Učešće na Fruškogorskom planinarskom maratonu od 1993. godine, od tada sam prešao:
1993. srednji istočni, 1994. veliki istočni, 1995. veliki istočni, 1996. veliki istočni, 1997. veliki istočni, 1998. veliki istočni, 2000. srednji istočni, 2001. srednji istočni, 2002. veliki istočni, 2003. veliki istočni, 2004. veliki istočni, 2005. veliki istočni, 2006. veliki zapadni, 2007. srednji zapadni, 2008. srednji zapadni, 2009. veliki istočni, 2010. srednji zapadni, 2011. mali maraton zapad-zapad, 2012. srednji južni maraton, 2013. mali maraton zapad-zapad i 2015 pripravnički zapad-zapad. Imao sam još par učešča u kasnijim godinama ali samo na stazama pripravničkih maratona koje više nisam ni evidentirao u dnevniku maratona. Maraton je postao komercijalna manifestacija a ja sam prestao biti učesnik.
Srebrnu značku „lala planinar“ za predjenih 560 km maratona dobio 2001. godine a zlatnu značku „lala planinar“ za predjenih 1200 km 2010. godine.
Od strane PSSV nagradjen za najbolji društveni rad u svom društvu u 2009. godini. Po skromnom mišljenju mislim da je izostala javna zahvalnica za rad na treking ligi od oba saveza ali ne marim.
Od 2014. godine posvećen trasiranju i markiranju pešačkih staza u Subotičkoj peščari vođen motom da iza mene nešto ostavim za dobrobit svih onih koji vole prirodu, pešačenje i rekreaciju.
Trasirao i bio pokretačka snaga markiranja Pešačke staze kroz Subotičku peščaru u dužini od oko 30 km od Palića do Kelebije, kao i dve staze zdravlja Majdan i Tresetište.
Na sajtu wikiloc imam postavljeno preko 500 trekova sa fotografijama i opisom staza.
2023. godine se pomalo vratio biciklističkim aktivnostima, vozio biciklističkom stazom od Zrenjanina do Temišvara, odvozio jedan Brevet 200, učestovao na nekoliko biciklističkih manifestacija.
